Priča koja sledi, objavljena je u kragujevačkoj “Svetlosti”, oktobra 2001.
Poštovani čitaoci, dozvolite mi da na trenutak zloupotrebim položaj saradnika Nezavisne Svetlosti i da u ovom teškom trenutku za vaskoliki američki narod otvorim svoju patriotizmom napaćenu dušu.
Verovatno ste primetili da ima već dve i po godine kako se nešto muvam po ovoj Americi, otkrivam svetske zavere, mudrujem… Ono kad malo razmislim, osim silnog filozofiranja ovde mora nešto i da se radi ali mi to ne pada teško. Podnosim ja ovu demokratiju baš onako stoički, postojano i nadasve dostojanstveno. Kada mi vreme dozvoli, uz osmeh i od srca, zahvalim Predsedniku što mi je velikodušno omogućio da plaćam porez, uspravim se ponosito pa krenem dalje, u nove radne pobede.
Posle tragedije koja je 11. septembra zadesila moju novu domovinu, osetio sam potrebu da preispitam stepen lične odgovornosti kada je reč o sistemu opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Lagodan život i visok standard uticali su da se opustim i zaboravim na činjenicu da neprijatelj nikada ne spava. Od toga dana međutim, postao svestan svih grešaka iz bliže i dalje prošlosti te jednog jutra, onako strogo i bez uvijanja, podviknuh sebi: “Prijatelju moj, ti nemaš opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si koje ne pravdaju izdaju. Saberi se, razmisli, izjadaj se ako treba…” Tada sam doneo odluku da što je moguće pre postanem korisnim članom šire društvene zajednice kojoj od nedavno pripadam.
Da je lako – nije. Ipak, osećanja analiziram temeljno, nijedan detalj mi ne sme promaći. Najpre, što se moje porodice tiče, mi smo američki patriotizam prihvatili, on je za nas svetinja. Žao mi je samo ovih jadnih Amerikanaca što najednom postadoše toliko uplašeni i zabrinuti. Kao pojedinac kome “bum-bum situacije” nisu strane, čvrsto sam rešio da svoje jednodecenijsko iskustvo i nagomilano znanje iz ove oblasti, stavim na raspolaganje slobodoljubivom američkom narodu. Nemojte pomisliti da nemam dovoljno poverenja u mudro i demokratski izabrano rukovodstvo SAD, daleko bilo. Duboko sam međutim, svestan da ti duševni ljudi imaju isuviše globalnih obaveza (prikupljanje hrane za decu Avganistana, na primer) da bi bili u stanju da se nose sa sitnim ali po svetski mir jednako opasnim pojavama. Kao dokazani protivnik svekolikog terorizma dobrovoljno sam čitavu stvar uzeo u svoje ruke pa je red da vas upoznam sa svojim dosadašnjim akcijama:
12. septembar: Još uvek sam u šoku, ne mogu da verujem da se neko usudio da ugrozi temelje američke demokratije i mirotvornu politiku predsednika Džordža W. Buša. Otvorio sam bolovanje, teško mi je… Besciljno hodam pitomim ulicama mog čednog grada. Komšije su istakle američke zastave. Zaista dostojanstveno, i sada se naježim kada se toga setim.
16. septembar: Zgledan u nepoznato, iskreno tugujem, pomalo plačem i puno pušim. Nema kuće koja nije ukrašena neikim od američkih simbola: “United We Stand “, “God Bless America”. Baš je divno biti patriota!
18. septembar: U stambenoj jedinici urbanistički lociranoj u neposrednoj blizini moje kuće već mesecima niko ne živi. Beše to lep i miran period. Danas se međutim, neko useljava. Krenem da komšijama poželim dobrodoslicu i pomognem ako zatreba, čak sam i šljivovicu pripremio… Pažljivije osmotrim pridošlice i istog časa odustanem. Izgleda mi da su arapskog porekla. Bolje je da se ipak držim po strani, mislim, zbog ove situacije.
24. septembar: Prve komšije još uvek istovaraju stvari. Koliko sam uspeo da prebrojim ovo je dvadeset šesti kamion. Najpre su iznosili nameštaj i sve ono što kuću čini domaćinstvom. Od devetog kamiona međutim, prenose isključivo ogromne sanduke nepoznatog sadržaja koje potom uredno skladište u novosagrađenom magacinu u dubini dvorišta.
26. septembar: Selidba je napokon završena. Uspevam da utvrdim brojno stanje prvih suseda: glava porodice Mustafa El Burek Muhamed (ime sam saznao tutnuvši poštaru u džep novčanicu od dvadeset dolara) i njegove tri žene starosti od osamnaest do dvadeset dve godine. I pored natčovečanskih napora broj dece još uvek nisam uspeo da utvrdim po mojoj slobodnoj proceni ima ih između osam i trideset troje. Dosadašnji tok događaja nepogrešivo ukazuje da ovde nisu čista posla.
27. septembar: Policijska patrola zaustavlja se pred El Burekovom kućom. Informativni razgovor obavljen je na vratima iste. Posle desetak minuta, policajci grada Finiksa udaljavaju se sa mesta doga|aja. Slavodobitno poručujem ženi: “Bio je on meni sumnjiv od početka: samo ćuti, navlači crno platno na prozore, dovodi neke bradate tipove, izlazi i šeta nocu kada ceo svet spava…” Odlazim do posla, produžavam bolovanje. U povratku svratio sam do prodavnice sa elektronskim uređajima. Uzimam kredit i kupujem najsavremeniju audio i video opremu, kako za snimanje tako i za prisluškivanje. Iste noći, dobro maskiran instaliram istu. Isprobavam uređaje, sve fukcioniše bez greške. Prve noći ništa važnije nisam zabeležio. Primećujem da Mustafa prilično hrče.
2. oktobar: Čekanje daje prve rezultate. Musafu posećuju prijatelji. Većinu prepoznajem. Reč je o opasnim, bradatim tipovima koji su pomagali prilikom selidbe. Dok se okupljaju oko trpeze, pažljivo pripremam svu raspoloživu tehniku. U dvorištu sam već napravio nekoliko snimaka te svu pažnju usmeravam na audio zapise. Sve se jasno čuje ali džaba - ništa ih ne razumem. Razgovor je vođen na arapskom.
3. okobar: Upisujem kurs arapskog jezika. Posle nastave pažljivo analiziram snimljeni materijal.
8. oktobar: Časove redovno posećujem ali se ne mogu pohvaliti nekim značajnim napretkom. Eh, da sam ranije znao da ću imati posla sa ovako opasnim špijunima, naučio bih ja taj neprijateljski jezik mnogo pre.
Komšija sve češće posećuje magacin. Ulazi praznih ruku a izlazi noseći velike plastične kese. Šta li to smera?
11. oktobar: Osumnjičeni po prvi put napušta bazu. Prikupljam opremu i pratim ga u stopu. Ispred restorana “Ali - Baba i 40 talibana” konspirativno (laganim klimanjem glave) pozdravlja tri individue muškog pola i arapskog porekla. U restoranu ih očekuje rezervisan sto i nasmejani vlasnik (garantovano njihov čovek). Snimam kroz prozor jer nemam rezervaciju. “Sve do danas sam mislio: “možda grešim, možda nisam u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali danas, kad sam video šta rade, kako se sastaju i kako prave planove, sve mi je bilo jasno. Tu su u aparatu, zabeleženi su. Dvadeset snimaka.” Mustafa pažljivo proučava papir koji kruži oko stola “on je u terorističko-špijunskim centrima naučen da sve pamti. Ima slučajeva da iz jednog čitanja zapamte po deset stranica sitno pisanog teksta.” Sastanak je organizovan da bi pripremili buduće akcije. Najteže mi je bilo da ih posmatram dok iz fildžana gustiraju jaku, tursku kafu, voda mi je išla na usta ali sam se morao žrtvovati. Kada je bezbednost Amerike u pitanju, nema te cene koju nisam spreman da platim.
U restoranu se zadržavaju 46 minuta. Srdačno su se (bez rukovanja) pozdravili i uputili na svoje radne zadatke. “Jedan od te trojice, kasnije je odleteo u London. Odneo je sve što mu je ovaj dao. Prošao je bez pregleda, pored policije i carine. Pustili su ga bez trunke sumnje, ali su zato mene uhvatili i ispitivali zašto slikam na aerodromu. Razbojnici im vršljaju ispred nosa a oni mene hvataju”. Posle tročasovnog informativnog razgovora dozvoljeno mi je da napustim policijsku stanicu.
12. oktobar: Dok analiziram dokazni materijal, tužno zaključujem da sam ja “i ovom i onom društvu uvek bio sumnjiv, ali lekciju sam naučio - jednom sam najebo što sam verovao ljudima, drugi put – neću… Njega su za sve spremali, izuzev za mene. Borićemo se prijatelju, pa ko kome dođe glave… Kožu ćemo skupo prodati.”
17. oktobar: Od sastanka u restoranu, zlikovac se primirio. Danju spava a noću “šeta” od jedne do druge žene. Povremeno isključujem prislušne uređaje jer ne mogu da slušam ljubavne uzdahe iz komšijinih bračnih odaja.
21. oktobar: Antraks hara Amerikom. Sve više sumnjam da se u sanducima nalaze supstance za spravljanje ove opasne bakterije. Odlučujem da pod okriljem noći ispitam sadržaj magacina. Sve više me ispunjava zadovoljstvo što sam se aktivno uključio u borbu protiv terorizma. Da mi je juče neko govorio da ću na ovaj način pomagati domovini ne bih verovao. Tako je to “dok se čovek ne upozna sa svetom špijuna. Ništa ne primećuješ. Mogu da ti rade šta hoće, mogu pred tobom da se dogovaraju, ti si jednostavno slep i gluv…. U ovom poslu ima jedno osnovno, sveto pravilo: Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste.”
27. oktobar: Još uvek čekam da komšiju “popusti” seksualna euforija i da se bar jedne noći malo odmori kako bih izveo planiranu akciju. Njemu izgleda to ne pada na pamet. Navalio kao da mu je poslednje. I biće kada ga raskrinkam! Očekujem da će zbog Ramazana, uskoro prestati da produbljuje porodične odnose.
1. novembar: Mustafu boli glava (toliko sam naučio na časovima arapskog) pa je ranije otišao na počinak. Spremno sam dočekao ukazanu priliku. Preskačem ogradu i pažljivo, stopu po stopu, osvajam neprijateljsku teritoriju. Forsiram južnu stranu dvorišta kako bih izbegao brisan prostor. Sada sam već sasvim blizu ulaza u magacin. Napipah bravu i taman kada sam se spremao da je obijem započela je katastrofa. Umesto psa Džafera koga sam otrovao još prošle nedelje, komšija je doveo novu džukelu. Taj detalj je, na žalost promakao je mom budnom oku. Kuče me je zubima zgrabilo za vrat a Mustafa pozvao policiju…
Danas: Ljubazni čuvari zatvora u Finiksu danas su mi po prvi put dozvolili upotrebu olovke i hartije. Zahvalan na ukazanom poverenju, koristim ovu priviligeju da bih završio ovo pismo.
Ukratko, od one kobne noći promenio sam mesto boravka. Za razliku od većine žitelja SAD meni su stan i hrana plaćeni. U međuvremenu su me i sa posla otpustili. Dok sam radio za sebe, svoju karijeru i boljitak kompanije bio sam im dobar, sada kada radim za dobrobit cele zemlje okrenuli su mi leđa.
Očigledno je da ni nadležni državni organi nisu prepoznali koliko je Mustafa El Burek Muhamed opasan po bezbednost Amerike. Svi moji napori da im u tome pomognem na žalost, nisu urodili plodom. Uskoro međutim, kada se dokaže da sam bio u pravu svi će se grdno kajati. Zlikovca će sti}i zaslužena kazna a mene “ako se sete za Dan bezbednosti – sete se, ako se ne sete nikom ništa, sve što sam radio bila mi je dužnost da radim. Ovo se ne može platiti parama ni nagraditi odlikovanjima…”
U tekstu korišćeni citati iz drame “Balkanski špijun” Dušana Kovačevića
Write a comment